13. 01. 2014.

Ne mogu više namigivati prolaznicama

Biti će ovo zanimljiva poslovna godina. Prvog radnog dana pošalju me kući. Ne trebam im do daljnjega. Onda se nekako uvalim da radim dva dana kao pomoć jer se dogodio neki kvar, pa smo imali dodatnih vožnji. I eto sranja!

U dva dana imao sam tek 450 km u tri runde tamo vamo i desila se situacija koja je prošla daleko bolje nego što sam se nadao u tom trenutku. Kad voziš nešto ovako poveliko i kad ti s druge strane nailazi nešto jednako tako poveliko, ne nadaš se previše dobrom ishodu. Majmun u crvenom kaminu prešao je u moju traku. Jel zaćorio ili možda čačkao po telefonu, ne znam, nije ni bitno, znam samo da je dobrim dijelom vozio u mojoj traci, ali kretao se u suprotnom smjeru. Panično sam kočio i trubio. Da, udarao sam po sredini volana, a ovo kljuse nikako da zatrubi. Budala li je onaj konstruktor koji trubu stavi kao dugme na vrh ručice prekidača za žmigavce. Kome bi uopće u nuždi palo na pamet da truba nije tamo gdje treba biti, u sredini volana?
Uz kočenje naguzio sam se desno uz ogradu koliko sam god mogao, pa čak i malo više nego sam mogao. Oderao sam kamion po cijeloj dužini, a bome otkinuo sam i žmigavac. Dosta su česta ovakva zapinjanja jer ceste su često uske, a uglavnom je sa jedne strane stijena dok je s druge ograda koja pomaže da ne završiš u rijeci/jezeru/moru. A pomaže i u otkidanju dijelova.
Šef se nije previše uzbuđivao oko toga. Naručit će novi žmigavac koji ću zamijeniti i to je to. Nema ovdje puno uzbuđivanja oko ovakvih sitnica.
Moglo je sve to biti daleko gore da se majmun nije vratio u svoju traku u zadnji tren. Možda i ne bi uspio da se ja nisam mazio sa ogradom.

Ljetos mi se dogodila slična situacja, ali u tunelu. Tada nisam zapeo kamionom, ali šok je bio jednako jak kao i ovaj put. Pojma nisam imao da je ovo kamioniranje u Norveškoj ovoliko opasno. A i da sam znao, svejedno bi došao.

(Baš gledam kako se slika kamiona dobro uklapa u dizajn bloga.)