03. 07. 2014.

Ne javljam se pa da se javim


Slabo se javljam, znam. Nisu me oteli vazemljaci, a ni kakva unutarzemaljka. Oteo me posao. Ljeto je moja sezona znojenja i baš me posao uhvatio u mašinu. Osim toga uhvatio sam se i u koštac sa norveškim jezikom, tako da su dani kratki. Zapravo preko ljeta su dani dugi, no meni su kratki, štaš.

Današnji radni počeo je zanimljivo. Telefon je zvonio, ali kad su me zvali s posla da mi kažu da sam zaspao, a ne u vrijeme kad je alarm trebao zacvrčiti. Ja tvrdim da se aplikacija nešto zbagirala, telefon tvrdi da ja nisam čuo. I pametniji je popustio. Ajd pola sata zakašnjena nije neki problem i nitko mi nije iskopao oko jer kasnim. Jedino je to meni malo bio problem, jer ujutro nakon poziva istovremeno sam morao jesti, srati i zube prati. Ne volim takvo buđenje.

Trknuo na posao, utovario kamion i pič za grad sa osamsto teških tepiha sunce ih ne ogrijalo. A kad ono u gradu, il' vanzemljaci napokon dolaze da me otmu, il' se sunce priprema da zagrije tepihe. Treće nema.