23. 08. 2016.

Uteče mi par bubrega

Sustižem šleper za kojim gmižu još dva auta. Penjemo se uz dosta strmu uzbrdicu, pa ajd da mu čovjek i oprosti. Uzbrdica se otegla, nestpljenje i dosada rastu. Bacam oko na tablicu, kad ono dva slova, tri broja, pa opet slovo. Ovo se ne viđa svaki dan ovdje i nešto mi jako poznato. Stisnem ona dva auta još više u sendvič, kad ono stvarno hrvatska tablica! Ooooooo, vidi brata 'Rvata! Pa sad ću ja njega zaustaviti pa da malo popričam sa zemljakom, da pitam kako se snalazi ovuda. I na vrhu zaustavlja se on na autobusnoj stanici kako bi nas propustio, a ja žmigavac pa iza njega. Auti ga obilaze, ja blic blic, trub trub, krenem otvarati vrata - a ovaj ode! Nagazim po gasu, stići ću ga pa pokušati opet.

Našli smo se u tunelu u kojem ga nisam mogao zaobići jer je uzak. Ne on, nego tunel! Opet smo se sporo kretali i nadao sam se da bi opet mogao propuštati nas ostale. Pred izlaskom palo mi na pamet barem da ga uslikam za blog. Hvatam se za džep, a u džepu samo zrak -  telefona nema! Izlazimo iz tunela, on skreće na jako zeznutu cestu za šlepere, a ja se bacam u paničnu potragu za telefonom. I tako mi uteče čovjek, a nemam ni dokaz da ovo sve skupa nisam izmislio. Inače tablica na prikolici je SL 640 H, čini mi se. Pa eto ako netko zna vozača koji vozi šleper iz Slatine po Norveškoj, sa narančastom ceradom, neka ga pozdravi i neka mu kaže da u Norveškoj oni koji blicaju ne tuku i ne kidnapiraju zbog trgovine organima. Dobro, barem za sebe tvrdim.

Hmmmmm.... Možda on prevozi kidnapirane organe pa zato nije htio stati?!